О књизи: 1985. / Стварајући системе човек-машина, проналазачи решавају сопствене, често врло специфичне, проблеме. Они желе човека да замене машином, аутоматиком, да га ослободе мишићног напора. Оно што су постигли јесте да постаје све теже деловати у тандему са машином - не физички, већ ментално. Све већи темпо преоптерећује крхки људски мозак. Можда би требало да одустанемо од повећања брзине и вратимо се „природи“, како сањају други утописти? Али управо темпо доноси утопистима оне предности које, ма колико желе, не могу да одбију. Управо захваљујући темпу имају оно што им је толико потребно (примитивни захтев да се све и све нивелише по неком спекулативно конструисаном минимуму значи покушај да се „затвори“ развој друштва у целини и човека као појединца) - ствари, ослобађајући појединца од досадних брига, постају основа за уздизање њеног духовног света. Историјски гледано, спој са машином, посебно са електронским рачунаром, тек почиње. На сату историје, четврт века прошле ере човека и рачунара је само секунда. Колико можете да урадите у тако кратком тренутку? И да ли да паднемо у очајање јер није све урађено како бисмо желели??